Ubeđujemo sami sebe, da će život biti bolji kad se venčamo, dobijemo bebu a zatim drugu bebu. Onda smo frustrirani zato što deca nisu dovoljno velika i bićemo zadovoljniji kada porastu.
Nakon toga, frustrirani smo zato što imamo posla sa pubertetlijama.
Sigurno ćemo biti srećniji kada izađu iz tog razdoblja. Govorimo sebi da će nam
život biti potpun, kada se naš supružnik dozove pameti, kada kupimo lepša kola, kada budemo u mogućnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju.
Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za sreću od ovog trenutka.
Ako ne sada, kada?
Tvoj život će uvek biti ispunjen problemima. Najbolje je da to priznaš sebi i da odlučiš da svejedno budeš srećan. Sreća je pravi put.
Zato, čuvaj svaki trenutak koji imaš i čuvaj ga još više zato što si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim… i zapamti da vreme nikoga ne čeka.
Zato, prestani da čekaš…
Da otplatiš kola.
Da kupiš novu kuću ili stan.
Da ti deca odu od kuće.
Da se vratiš na studije.
Da završiš studije.
Da izgubiš 10 kg.
Da dobiješ 10 kg.
Da se oženiš (udaš).
Da se razvedeš.
Da dobiješ decu.
Da odeš u penziju.
Da dođe leto.
Da dođe proleće.
Da dođe zima.
Da dođe jesen.
Da umreš.
Nema boljeg trenutka za sreću od ovog. Sreća je put, a ne cilj.
REKONECIJA I REKONEKTIVNO ISCELJIVANJE - NEMA BOLJEG TRENUTKA OD OVOG DA NAPRAVIŠ KORAK DO STVARNOG ŽIVOTA ISPUNJENOG RADOŠĆU! SADA ODMAH!
"Neka bude svetlost..."
петак, 16. јул 2010.
четвртак, 1. јул 2010.
Bilo je drugacije,da se podsetimo...
Za svu ''decu'' koja su rodjena
i prezivela:
1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!
Bilo je drugacije,da se podsetimo...
Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e.
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga
Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU
Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.
Nama nisu prodavali drogu ispred skole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !
Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga
Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!
Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!
Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva
Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo sa tim !
I ti pripadas toj generaciji?
CESTITAM!
tekst preuzet od ''Probudi se - vreme je ...:)''
i prezivela:
1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!
Bilo je drugacije,da se podsetimo...
Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e.
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga
Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU
Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.
Nama nisu prodavali drogu ispred skole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !
Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga
Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!
Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!
Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva
Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo sa tim !
I ti pripadas toj generaciji?
CESTITAM!
tekst preuzet od ''Probudi se - vreme je ...:)''
Пријавите се на:
Постови (Atom)
