Jesmo li život shvatili previše ozbiljno i zaboravili da se smejemo...

Kao da nam je neko, u nekom nevidljivom trenutku našeg života rekao: e sada je dosta, sada se uozbiljite, nema više cerekanja, zeze i nekih spontanih i nekontrolisanih gegova, jer ovaj svet ceni i vrednuje samo ozbiljne, koji ne pokazuju svoje reakcije. A mi smo to shvatili ozbiljno i brže bolje navukli maske ozbiljnosti kao da je to ono što držimo u srcu, i počeli to da primenjujemo u našem svakodnevnom životu, na ulici, poslu, druženju, dok slušamo, govorimo, ćutimo čak i kada se tuširamo.

Kakve veze ima smeh sa neozbiljnošću?

Kakve veze ima spoljašnji izraz smrknutosti sa ozbiljnošću?

Ovo sigurno nema veze jedno sa drugim, kao da smo pobrkali lončiće i detetu u sebi rekli, ćuti da te ne čujem više da mi se ne uklapaš u opšte prihvaćeno ponašanje, a kamoli da se smeješ ko lud na brašno, i pričaš neke iskrene gluposti.


Kako smo se ponašali i reagovali kad smo bili deca?

Spontanost, smeh i radoznalost, to smo bili.

To maleno detence u nama bi se još igralo, smejalo i trčalo, i bilo tako, tako živo.

Da Vam pravo kažem, nikad nismo ni prestali da budemo deca, to je zabluda, samo smo se vremenom uskladili sa prikladnim tj. ničim.

Kad se dete u nama smeje, kao da ceo svet preplavi sjaj najveće lepote i spolja i iznutra.

Ne moramo da se štedimo, ne možemo nikada potrošiti našu radost i naš smeh, pa smejmo se kad god nam padne na pamet, čak i kad nemamo nekog razloga, onako kao lud na brašno…


Preuzeto sa sajta ratnici svetlosti.com