San

Usnuo sam san da razgovaram sa Bogom.
Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom? reče Bog.
Ako imaš vremena rekoh.
Bog se nasmeši.
Moje je vreme večnost.
Šta si me želeo pitati?
Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?
Bog odgovori:
Što im je detinjstvo dosadno.
Žure da odrastu,
a potom bi želeli ponovo biti deca.
Što troše zdravlje da bi stekli novac,
pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
Što razmišljaju teskobno o budućnosti,
zaboravljajući sadašnjost.
Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
Što žive kao da nikada neće umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu živeli.
Bog me primi za ruku
Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah:
Kao roditelj,
koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?
Osmehujući se, Bog odgovori:
Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,
nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima...
Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,
a potom su potrebne godine da se izleči.
Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to ne znaju izreći niti pokazati.
Da nauče da se novcem može kupiti sve. Osim sreće.
Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito.
Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi opraštati.
Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi ce zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakva si osećanja u njima pobudio.