Čemu služi tuga

JA NISAM TUZAN - JA SAMO OSECAM TUGU

Ne poistovećuj se sa tugom. Budi svedok i doživi trenutak tuge jer tuga ima vlastitu lepotu.
Ti nisi nikada posmatrao. Uvek si se sasvim poistovećivao, tako da nisi ni mogao dospeti do trenutka kada tuga pokaže vlastitu lepotu. Ukoliko budeš posmatrao, bićeš iznenađen kakav si doživljaj propuštao. Pogledaj – kako nikad nisi tako duboko srećan kao kad si tužan. Tuga ima svoju dubinu, a sreća je površna. Samo posmatraj srećne ljude. Takozvani srećni ljudi, zabavljači i zabavljačice po klubovima, po hotelina gde ih možeš naći, pa i u pozorištima – uvek su nasmejani i veseli. Ti ćeš ih uvek zateći prizemljene i površne. U njima nema nikakve dubine. Ta sreća je nalik talasima sa površine – površan život. Tuga ima dubinu u sebi. Kada si tužan tada nisi nalik talasima sa površine; to je nalik pravoj dubini Pacifika – milje i milje su do toga.

Okreni se dubini i posmatraj. Sreća je bučna, tuga ima tišinu u sebi. Sreća je, možda, nalik danu, tuga liči na noć. Sreća je, možda, kao svetlost, tuga je kao mrak. Svetlost dođe i ode, a tuga ostaje – ona je večna. Svetlost se ponekad dogodi, a mrak je uvek tu.

Ako bi se suočio sa tugom, sve ove stvari bi doživeo. Iznenada bi postao svestan da je tuga tu kao cilj. Tada ti posmatraš i svedočiš – i onda iznenada postaješ srećan. Tako divna tuga, cvet tame, cvet beskrajne dubine. Kao neki ambis bez dna, tako tih, tako muzikalan – nema nikakve buke, ništa što remeti. Svaki covek može padati i padati u taj beskraj, i izaći iz njega sasvim osvežen. To je pocinak.

Sve zavisi od stava. Kada si tužan, ti misliš da ti se dogodilo nešto ružno. Postoji objašnjenje da se tada nešto loše dogodilo, i tada pokušavaš da pobegneš od toga; ti nikada ne meditiraš na tome. Tada obično odlaziš na neki prijem, u klub, ili , pak, uključiš televizor ili radio, ili uzmeš da čitaš novine – bilo šta, samo da zaboraviš na to. To je veoma loš stav koji si usvojio – da je tuga nešto loše. Ništa nije loše u tome. To je samo druga strana života.

Sreća je jedna strana, tuga je druga. Blaženstvo je jedna strana, a očaj je druga strana. Život se sastoji od oba. Život sačinjen samo od blaženstva ima širinu, ali nema dubinu. Život od tuge ima samo dubinu, ali nema širinu. A život sa obe strane je multi-dimenzionalan, on se kreće u svim pravcima. Pogledaj statuu Bude ili pogledaj ponekad u moje oči, i videćeš oboje: blaženstvo, mir, a i tugu, takođe. Ti ćeš naći u njima blaženstvo koje ima i tugu, jer im tuga daje dubinu. Pogledaj Budine statue: poseduju i blaženstvo, ali je i tuga u njima. Pravo značenje reči tuga daje ti pogrešno objašnjenje – da nešto nije u redu. To je samo tvoja interpretacija.

Po meni, život je u celini dobar. I kada shvatiš život u njegovoj potpunosti, tek tada možeš slaviti život; u protivnom, to nije moguće. Slavlje nije uslovljeno određenim stvarima: kada sam srećan, onda ću da slavim; ili ako sam nesrećan, ja neću slaviti. Slavlje je bezuslovno – ja slavim život. Ako život donese tugu – u redu, ja ću to slaviti. Donese li život sreću – dobro, ja ću slaviti.

Slavlje je moj stav neuslovljen onim što život donese.

Osho

Tri Pitanja

"Postoje samo dve stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti."

Starac je nastavio: "Videćeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono, što ti misliš da je Prošlost.
Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću" - obećao je starac.

Mladić reče: "Znači, svaki put kada osjetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje."
"Da", - odgovorio je starac.

"Vreme za učenje", još jednom je to potvrđivao,jeste svako vreme, kada želiš da učiniš Sadašnjost boljom od Prošlosti.
Kada si uznemiren ili imaš bilo kakva druga negativna osećanja o Prošlosti koja se mešaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vreme da pogledaš u Prošlost i naučiš nešto iz nje."

Mladić je upitao: "Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osećam nešto negativno?"
Starac spremno odgovori: "Jer tada možeš da iskoristiš svoja osećanja da te nečemu nauče."
"I kako to da uradim?" - odvrati mladić.

Starac je odgovorio: "Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije što možeš:

1. Šta se zaista desilo u prošlosti?
2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga? i
3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?"

Spenser Džonson "Poklon"

Sopstveni izbor

Izdvoji se iz guzve i njene besplodne potere za slavom i zlatom.

Nikada se ne osvrci dok zatvaras vrata pred jadnim metezom pohlepe
i ambicije.Obrisi svoje suze neuspeha i nesrece.

Spusti pored sebe svoj tezak teret i odmori se, dok ti se srce ne smiri.
Budi miran.Vec je kasnije nego sto mislis,jer tvoj zemaljski zivot,
u najboljem slucaju,samo je treptaj oka izmedju dve vecnosti.

Budi neustrasiv.Nista te ovde ne moze povrediti osim samog sebe.
Radi ono cega se plasis i ceni takve pobede sa ponosom.

Usmeri svoju energiju.Biti svuda je biti nigde.

Budi ljubomoran na svoje vreme,jer ono je tvoje najvece bogatstvo.

Preispituj svoje ciljeve.Pre nego sto ulozis previse srca u bilo sta,
ispitaj koliko su srecni oni, koji vec imaju ono sto ti zelis.

Voli svoju porodicu i prebroj svoje blagoslove.Razmisli koliko bi zudeo
za njima da ih ne posedujes.

Odlozi svoje neostvarljive snove i zavrsavaj zadatke odmah,bez obzira, koliko su ti neprivlacni.
Sva velika dostignuca nastaju radom i cekanjem.Budi strpljiv.Bozje odlaganje nikad nije Bozje odbijanje.
Zastani.Izdrzi.Znaj da je tvoj blagajnik uvek blizu!

Sta posejes,dobro ili lose,to ces i znjeti.

Nikada ne okrivljuj druge za svoje stanje.

Ti si ono sto jesi samo po svom sopstvenom izboru!

Og Mandino

San

Usnuo sam san da razgovaram sa Bogom.
Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom? reče Bog.
Ako imaš vremena rekoh.
Bog se nasmeši.
Moje je vreme večnost.
Šta si me želeo pitati?
Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?
Bog odgovori:
Što im je detinjstvo dosadno.
Žure da odrastu,
a potom bi želeli ponovo biti deca.
Što troše zdravlje da bi stekli novac,
pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
Što razmišljaju teskobno o budućnosti,
zaboravljajući sadašnjost.
Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.
Što žive kao da nikada neće umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu živeli.
Bog me primi za ruku
Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah:
Kao roditelj,
koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?
Osmehujući se, Bog odgovori:
Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,
nego ko su u svom životu.
Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima...
Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,
a potom su potrebne godine da se izleči.
Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to ne znaju izreći niti pokazati.
Da nauče da se novcem može kupiti sve. Osim sreće.
Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito.
Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi opraštati.
Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi ce zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakva si osećanja u njima pobudio.

Naučila sam

Naučila sam da nije važno šta se dogodilo ili koliko loše

izgleda danas, život ide dalje i sutra će biti bolje.


Naučila sam da o osobi govori mnogo nacin na koji podnosi

ove tri stvari: kišni dan,

gubitak prtljaga i

pregorele svetiljke na božićnoj jelki.


Naučila sam da će ti, bez obzira na tvoj odnos sa roditeljima,

oni nedostajati kad odu iz tvog života.


Naučila sam da živeti nije isto što i imati život .


Naučila sam da ti život ponekad pruži drugu priliku.


Naučila sam da kroz život ne treba ići sa bokserskim

rukavicama na obe ruke, moraš biti sposobna da neke stvari

baciš iza sebe...


Naučila sam da kad god sam nešto odlučila otvorenog srca,

nisam pogrešila.


Naučila sam da čak i kad me boli ne moram to biti ja.


Naučila sam da imam još mnogo toga za učenje.


Naučila sam da će ljudi zaboraviti šta si rekla, zaboravit će šta

si uradila, ali nikad neće zaboraviti kako su se osećali u

tvom društvu.

Maya Angelou

Jesmo li život shvatili previše ozbiljno i zaboravili da se smejemo...

Kao da nam je neko, u nekom nevidljivom trenutku našeg života rekao: e sada je dosta, sada se uozbiljite, nema više cerekanja, zeze i nekih spontanih i nekontrolisanih gegova, jer ovaj svet ceni i vrednuje samo ozbiljne, koji ne pokazuju svoje reakcije. A mi smo to shvatili ozbiljno i brže bolje navukli maske ozbiljnosti kao da je to ono što držimo u srcu, i počeli to da primenjujemo u našem svakodnevnom životu, na ulici, poslu, druženju, dok slušamo, govorimo, ćutimo čak i kada se tuširamo.

Kakve veze ima smeh sa neozbiljnošću?

Kakve veze ima spoljašnji izraz smrknutosti sa ozbiljnošću?

Ovo sigurno nema veze jedno sa drugim, kao da smo pobrkali lončiće i detetu u sebi rekli, ćuti da te ne čujem više da mi se ne uklapaš u opšte prihvaćeno ponašanje, a kamoli da se smeješ ko lud na brašno, i pričaš neke iskrene gluposti.


Kako smo se ponašali i reagovali kad smo bili deca?

Spontanost, smeh i radoznalost, to smo bili.

To maleno detence u nama bi se još igralo, smejalo i trčalo, i bilo tako, tako živo.

Da Vam pravo kažem, nikad nismo ni prestali da budemo deca, to je zabluda, samo smo se vremenom uskladili sa prikladnim tj. ničim.

Kad se dete u nama smeje, kao da ceo svet preplavi sjaj najveće lepote i spolja i iznutra.

Ne moramo da se štedimo, ne možemo nikada potrošiti našu radost i naš smeh, pa smejmo se kad god nam padne na pamet, čak i kad nemamo nekog razloga, onako kao lud na brašno…


Preuzeto sa sajta ratnici svetlosti.com

Žene koje trče s vukovima

Jeste li se ikad pitali kako ste uspeli završiti u tako čudnoj porodici kao što je vaša? Ako ste ikada živeli kao autsajder, kao ponešto čudna ili drugačija osoba, ako ste samotnjak, neko tko živi na rubu glavne struje, onda ste patili. Pa ipak, dođe i vreme kad treba otići od svega toga i iskusiti drugačije gledište, vratiti se natrag u zemlju u kojoj živi vlastita vrsta.

Neka više ne bude patnje, ne pokušavajte više otkriti gde ste pogriješili. Tajna toga zašto ste se rodili kome ste se rodili završena je, finis, terminado, gotova. Odmorite se na tren n i osvježite se vetrom koji dolazi iz vaše domovine.

Godinama već žene koje u sebi nose mitski život arhetipa Divlje žene tiho jauču: „Zašto sam toliko drugačija? Zašto sam se rodila u takvoj čudnoj porodici?“ Kad god im je život hteo proklijati, neko se našao da posoli zemlju kako ništa ne bi moglo rasti. Osećaju se izmučene svim propisima protiv svojih prirodnih želja. Ako su deca prirode, onda ih drže pod krovom. Ako su naučnice, onda im kažu da trebaju biti majke. Ako žele biti majke, onda im kažu da bi se trebale potpuno uklopiti u tu ulogu. Ako žele nešto učiniti, onda im kažu neka budu praktične. Ako žele stvarati, onda im kažu da nema kraja ženinim kućnim poslovima.

Koji put pokušavaju biti dobre, već prema tome koji su standardi najpopularniji, a tek posle shvate što uistinu žele, kako uistinu moraju živeti. Tada proživljavaju bolne amputacije, jer moraju napustiti obitelj, brak kojem su se zavetovale do kraja života, posao koji je trebao biti odskočna daska za nešto što još više zatupljuje, ali je bolje plaćen. Ostavljaju snove razasute po putu.

Često su te žene umetnice koje pokušavaju biti razumne i provesti osamdeset posto svoga vremena radeći nešto što ubija njihove svakodnevno kreativne živote. Premda tih scenarija ima beskraj, jedna je stvar uvek ista: rano su ih već istakli kao „drugačije“ sa negativnim predznakom. Zapravo su strastvene,posebne, radoznale i razmišljaju na pravi, instinktivni način.

Dakle, odgovor na pitanja: Zašto ja?, Zašto baš ta porodica?, Zašto sam toliko drugačija? glasi, naravno, da na njih nema odgovora. Pa ipak, egu treba nešto što će prožvakati pre nego što odustane, pa bez obzira na to, nudim tri odgovora . (Možete odabrati koji god vam se svidi, ali morate odabrati bar jedan. Većina ih odabere onaj zadnji, ali bilo koji je dobar.) Pripremite se. Evo ih.

Rođene smo takve kakve jesmo i to u tim čudnim porodicama u kojima smo izdržale

1)zato (to skoro niko ne poveruje), 2) jer sebstvo ima neku nameru, a naši mali mozgovi su presićušni da bi to mogli shvatiti (mnogima će se ta ideja činiti utešnom) ili 3) zbog sindroma Zalutale zigote (pa…možda da….ali što je to?)

Vaša obitelj misli da ste vanzemaljac. Vi imate perje, oni krljušt. Vaša predstava zabave je šuma, divljina, unutrašnji život, spoljašnja veličanstvenost. Njihova predstava zabave je slaganje peškira. Ako je to tako i kod vas u vašoj porodici, onda ste žrtva sindroma Zalutale Zigote.

Niste nikad čuli za to? E pa, vila Zigota je jedne noći letela nad vašim gradom, a sve malene zigotice u njenoj košari skakutale su i poskakivale od uzbuđenja.

Zapravo ste bili namenjeni roditeljima koji bi vas razumeli,ali je Vila Zigota naletela na turbulenciju u zraku, i hop, ispali ste iz košarice nad krivom kućom. Padali ste, i vrteli se, vrteli se i padali i upali pravo u porodicu koja vam nije bila namenjena. Vaša prava porodica je bila tri kilometra dalje.

Zato ste se zaljubili u porodicu koja nije bila vaša a koja je bila tri kilometra dalje. Oduvek ste želeli da gospodin i gospođa Netković budu vaši pravi roditelji. Verojatno su i trebali biti.

Zato plešete po hodnicima premda potičete iz obitelji televizijskih spora. Zato se vaši roditelji uznemire svaki put kad dođete kući ili nazovete. Brinu se: „Šta će sad učiniti? Prošli put nas je posramila, samo Bog zna šta će ovaj put izvesti. Avaj!“ Prekriju oči kad vas vide, i to ne samo zato što ih zaslepi vaše svetlo.

Sve što vi želite jeste ljubav. Sve što oni žele jeste mir.

Članovi vaše porodice, zbog vlastitih razloga (zbog svojih prioriteta, bezazlenosti, ozleda, mentalnih bolesti ili kultiviranog neznanja), ne znaju biti spontani sa nesvesnim, a vaš dolazak, naravno, izaziva arhetip varalice, onoga koji diže prašinu. Tako pre nego što uopšte sednete zajedno za sto, varalica već divlje pleše uokolo pokušavajući ubaciti kakvu dlaku u porodično jaje.

Premda nemate nameru uznemiriti porodicu, ona će se uznemiriti bez obzira na sve. Kad se pojavite, sve i sva kao da poludi.


Siguran je znak divlje zigote u obitelji kad su roditelji stalno uvređeni, a deca se osećaju kao da nikad ništa ne mogu dobro učiniti.


Ne-divlja obitelj želi samo jednu stvar, ali Zalutala zigota nikad ne uspe otkriti šta je to, a čak i kad bi uspela, kosa bi joj se na glavi uspravila i pretvorila u same uskličnike.

Pripremite se, otkriću vam tu veliku tajnu. Ono što zapravo žele od vas, tu tajanstvenu i velelepnu stvar.


Nedivlji žele dosljednost.


Žele da danas budete tačno onakvi kakvi ste bili juče. Ne žele da se menjate svakim danom, nego da ostanete isti onakvi kakvi ste bili na početku sveta i veka.

Upitajte porodicu želi li doslednost i odgovoriće vam potvrdno. U svim stvarima? Ne, reći će, samo u onim stvarima koje su bitne. Što god bilo bitno u njihovu vrednosnom sistemu, uvek je to anatema divlje prirode žene. Na žalost, „stvari koje su bitne“ njima nisu iste „stvarima koje su bitne“ divljem detetu.

Doslednost u ponašanju za Divlju ženu nemoguća je presuda, jer njena snaga leži u prilagođavanju promeni, u inovaciji, plesu, zavijanju, režanju, dubokom instinktivnom životu, kreativnoj vatri. Ona ne pokazuje doslednost jednoličnošću, nego kroz svoj kreativni život, kroz stalno zapažanje, brzookost, prilagodljivost i spretnost.


Kad bismo morali navesti jednu stvar koja Divlju ženu čini onom koja jeste, to bi bila njena respondibilnost, sposobnost da odgovara na podražaje. Njeni percpetivni i spretni odgovori dosledan su zavet kreativnim silama, bio to Duende, zloduh koji se skriva iza strasti,ili Lepota, Umetnost, Ples ili Život. Njeno je obećanje nama, ako ga ne iskrivimo, da će nas terati da živimo. Ona će nas odgovorno i dosledno terati da živimo punim životom.

Tako Zalutala zigota obećaje vernost svojem unutarnjem divljem sopstvu, a ne svojoj porodici. Zato se oseća rastrzanom. Majka vučica drži je za rep, a zemaljska porodica je drži za ruke. Ubrzo urla od boli, reži i grize sebe i druge, i napokon, smrtna tišina. Pogledajte je u oči i vidite nebeske oči, oči osobe koja više nije tu.


Iako je socijalizacija važna za dete, ubiti unutrašnju kreativnost znači ubiti dete. U zapadnoj Africi shvataju da oštrina prema detetu natera dušu da se povuče iz tela, kojiput na par koraka, a koji put na nekoliko dana hoda.

Premda se potrebe detetove duše moraju uskladiti sa potrebama za sigurnošću i fizičkom negom, te sa brižljivo ispitanim predstavama o „civilizovanom ponašanju“, uvek mi je žao onih koji se prepristojno ponašaju, uvek u očima nose onaj pogled „blede duše“. Nešto nije u redu. Zdrava duša većinu vremena prosijava iz osobe, a koji put upravo plamti iz nje. Kada je ozleda jaka, duša beži.

Koji put odluta ili odjuri tako daleko da se moramo vešto umiljavati kako bismo je privukli natrag. Mnogo vremena mora proći pre nego što takva duša stekne dovoljno poverenja da se vrati, no to se može postići. Za povratak je potrebno nekoliko sastojaka: golo poštenje, izdržljivost, nežnost, ljubaznost, izbacivanje besa i duhovitost. Zajedno oni čine pesmu koja dušu priziva natrag kući.


Koje su potrebe duše? One se nalaze u dva carstva: carstvu prirode i carstvu kreativnosti. U tim carstvima živi Na’ashje’ii Asdzaa, Paučica, Boginja stvaranja naroda Navajo, koja pruža psihičku zaštitu onima koji je traže. Ona je zadužena da dušu nauči zaštiti i ljubavi prema lepoti.

Koja je temeljna hrana duše? Pa, to se razlikuje od osobe do osobe, ali evo nekih kombinacija. Smatrajte to psihičkom makrobiotikom. Nekim ženama su vazduh, noć, sunce i drveće osnovne potrebe. Druge će zasititi jedino reči, papir i knjige. Trećima su nužno potrebne boje, oblici, senke i glina. Neke žene moraju skakati, sagibati se i trčati, jer njihove duše žude za plesom. Druge pak žude samo za mirom oslanjanja na drvo.

Postoji još jedna tema kojom se valja pozabaviti. Zalutale zigote nauče preživljavati. Teško je provesti godine i godine među ljudima koji vam ne mogu pomoći da procvetate. Veliko je postignuće kad možete reći da znate preživljavati. Mnogima to već samo po sebi daje moć. Međutim, dođe trenutak u procesu individuacije kad su pretnje ili trauma uglavnom prošlost. Tada je vreme da se pređe na sledeću fazu, nakon preživljavanja, a to je vidanje i bujanje.

Ako samo preživljavamo, a ne težimo bujanju, ograničavamo se i upola smanjujemo našu energiju prema nama i našu moć u svetu. Može se dogoditi da se osoba toliko ponosi time što preživljava, da to dovodi u opasnost daljnji kreativni razvoj. Koji put se ljudi boje poći dalje od statusa nekoga ko je preživio, jer to je upravo to- status, razlikovno obeležje, jedno od onih postignuća koja govore: „Samo da znaš, možeš se kladiti, sto posto“.

Umesto da preživljavanje učinimo središtem života, bolje ga je rabiti kao jedno od mnogih odličja, ali ne i jedino. Ljudi zaslužuju da plivaju u lepim sećanjima, kolajnama i odlikovanjima zato što žive, zato što uistinu žive i pobeđuju. Kad pretnja nestane, moguća zamka leži u tome da se nazivamo imenim koja smo stekli u najgora vremena u životu. To stvara stanje duha koje nas može sputavati. Nije dobro temeljiti identitet duše jedino na poduhvatima, gubicima i pobedama iz loših vremena. Premda preživljavanje ženu može učiniti čvrstom poput stene, u nekom joj trenutku to počne ograničavati novi razvoj.

Kad žena uporno ustraje na tome „preživela sam“ i nakon što je prošlo doba kad je to bilo krorisno, onda je jasno što valja učiniti. Moramo olabaviti šaku kojom se ta osoba drži za arhetip osobe koja je preživela. Inače ništa ne može nastati. To je kao da mala izdržljiva biljka bez vode, sunčeve svetlosti i hranjivih materija ipak uspe izbaciti jedan mali hrabri i tvrdoglavi list. Uprkos svemu.

Bujati znači sada, kad su prošla ona loša vremena, preći u raskoš i svetlo te tamo cvasti, bujati grmolikim, čupavim, teškim cvetovima i lišćem. Dodelimo sebi radije imena koja nas izazivaju na razvoj kao slobodnih stvorenja. To znači bujati. To nam je i namenjeno.

Biti dete koje je tek preživljavalo duže nego što je to potrebno previše se poistovećuje sa arhetipom ozlede. Bujanje je moguće kad prepoznamo ozledu koju zatim pospremimo u sećanje. Bujanje nam je namenjeno, tu na zemlji. Bujanje, a ne puko preživljavanje, to je naše pravo koje stičemo rođenjem kao žene.

Nemojte se povlačiti i umanjivati ako vas nazovu crnom ovcom, skitnicom, vukom samotnjakom. Oni koji sporo uviđaju, kažu da je nekonformista propast društva. No, već se stolećima pokazuje da biti različit znači stajati na ivici, da je gotovo zagarantovano da će ta osoba napraviti kakav originalan doprinos, koristan i zapanjujući doprinos svojoj kulturi.

Kada tražite savet, nikada ne slušajte one sa sićušnim srcima. Budite ljubazni prema njima, blagosiljajte ih, laskajte im, ali nemojte slušati njihov savet.

Ako su vas ikada nazvali prkosnom, nepopravljivom, bezobraznom, lukavom, buntovnom, neukrotivom, neposlušnom, onda ste na pravom tragu. Divlja žena je u blizini.

Ako vas nikada nisu tako nazivali, još ima vremena. Vežbajte Divlju ženu. Andele! Opet i opet.


Izvor: Žene koje trče s vukovima; mitovi i priče o arhetipu divlje žene, Clarissa Pinkola Estes, Algoritam, Zagreb, 2004.